Hulio Kortasar

 Hulio Kortasar

 

Pre pocetka analiziranja bilo kog knjizevnog dela, treba pronaci osnovne podatke o njegovom piscu. Ja sam u ovom slucaju uradila suprotno- prvo sam procitala pripovetke Hulia Kortasara, a zatim istrazila njegov zivot. Na pitanja otkud tolika potreba za neobicnim, za izdvajanjem, za tolikom mastom, za tolikim isticanjem, nisam pronasla odgovore koji su vezani za njegovo detinjstvo I zivot uopste, a da su ujedno u vezi sa pitanjima. Jedino sto bih mozda izdvojila jeste saznanje da je kao mali cesto bio bolestan, I da je mnogo vremena provodio u krevetu citajuci knjige. Mozda je to vreme ovom hispanoamerickom piscu sluzilo kao inspiracija, I da je na taj nacin imao prilike da razmislja o svemu sto ga okruzuje, da se posveti istrazivanju nekih obicnih stvari I stvori dela koja se razlikuju od ostalih.

Cinjenica da pise u knjizevnom pravcu koji se naziva fantasticni realizam, pomogla mi je da shvatim mnogo toga. Fantastika jeste spoj sveta nestvarnog I stvarnog, treba da izazove zaprepascenje, strah, treba da nas sokira. To je najosobeniji vid hispanoamerickog realizma, I njegov cilj je da objasni stvarnost koju ne mozemo da percipiramo culima, I ne mozemo izraziti obicnim jezikom. Fantastika se javlja kao rekonstrukcija realnog sveta. Razvija se u urbanoj sredini, I Buenos Ajres se smatra centrom fantasticnog realizma. Kortasar spaja stvarnost I knjizevnost, koristi I dokumentarni realizam, kostumbrizam. Koristi nabrajanja, detaljne opise da bismo stekli utisak da to stvarno postoji, dovodi u sukob stvarno I fantasticno, zeli da pokaze da postoje paralelni svetovi, nesto izvan stvarnosti, a to je masta. Smatrao je da je neverovatno koliko su se ljudi otudjili od igre, od zivota deteta. Kroz svoje fantasticne price je ponekad kritikovao neki segment drustva, davao neku poruku, pozivao coveka da reaguje, da bude poseban I jedinstven, Njegove price su fantasticne same po sebi. Uvlaci nas u svoju pricu, zeli da mi budemo akteri I razumemo na svoj nacin. On zeli da rekonstruise haos, da stvori nesto harmonicno, ali to ne uspeva, I zato njegove price ostaju otvorene. Jedna od njegovih glavnih tema jeste analiziranje onoga sta ljudi misle o nama, kako nas percipiraju.

 

„Prirucnik za pevanje i plakanje“

 

Celokupan utisak o Kortasarovim pricama i njegovoj zelji da bude poseban i drugaciji, da istice na sebi svojstven nacin ono sto on smatra posebnim, jeste impresionirajuci. Dopada mi se upravo to sto zeli od sasvim obicnih, nebitnih stvari da stvori nesto bitno, da nas podstakne da mastamo, i zapitamo se za nesto na sta do sada nismo obracali paznju. U zbirci kratkih prica o pevanju i plakanju, on nam u Prirucnik uputstava prikazuje neku sliku zivota kojom se svi mi mozemo okarakterisati. Zatvoreni smo u jedan krug, svakodnevno nam se desavaju iste stvari, mi ih konstantno ponavljamo ni ne razmisljajuci o njima. Usli smo u rutinu toga kako treba odrzati u sve nauke, sve ono sto nam je potrebno. Kako on navodi, treba se izvuci iz svega toga, „sagnuti glavu poput tuznog bika, i gurati prema napolje iz sredista staklene cigle prema onom drugom koje nam je tako blizu, nedosezno kao bik pikadoru na domaku.“ Ne smemo dozvoliti da nas lanci vremena zarobe, I prisile da radimo ono do cega nam nije stalo.

U prici o Simuliranju, posebno mi se dopalo nekoliko recenica. Slazem se s njihovim sadrzajem, I zato sam ih izdvojila: „Imamo i jedan nedostatak: nismo originalni. Skoro sve sto odlucimo da uradimo samo je podrazavanje poznatih uzora. Ako i uvedemo neku novinu, onda je ona bila nezaobilazna: anahronizmi, iznenadjenja, skandali. Cinimo nesto, a to je tesko ispricati, jer nam nedostaje ono najvaznije: nestrpljenje i nada koje prate rad, zatim iznenadjenja koja su mnogo znacajnija od rezultata, i neuspesi kada cela porodica pada kao kula od karata i posle se danima ne cuje nista osim jadikovki ili smeha.“ Zeli da nam kaze da ne treba da nas interesuje sta ce drugi reci, treba slusati savete, ali I raditi onako kako mislimo da treba, kako nam srce kaze; ne treba slusati tudje negativne komentare.

Sto se tice price Tetka na mukama, jaklo mi se dopala, jer sam uspela da otkrijem sta je ono skriveno znacenje. Zasigurno je da se moze protumaciti na vise nacina, ali ja sam odmah zapazila sledece: tetka se plasi da ne padne na ledja, jer ako padne ( sto je u prenesenom znacenju ), nece moci da se podigne, niko joj nece pomoci. Svi ce je izdati, okrenuti joj ledja, pa cak I najblizi. Prolazice pored nje kao da je ne vide, kao da ne postoji. Uzalud ce se truditi da ustane, bice sve svrseno, I najtuznije je to sto ce biti okruzena porodicom, al ice I oni biti slepi I glivi za njene pozive u pomoc. Zakljucak ja mozda da nikome ne treba verovati u potpunosti, jer cemo se razocarati, postacemo ogorceni, kivni kada shvatimo da su svi sebicni, I da svako gleda samo svoje interese.

Jos jedan zanimljiv deo koji bih izdvojila, jeste Istorija Kronopija I Fama. Kortasar je uspesno predstavio igru i salu u ovim kratkim pricama. Pokazao nam je da umetnost ne mora nastati iz nekih posebnih stvari, vec totalno suprotno. Moze se razviti iz svakodnevnih potreba, dogadjanja, stvari koje koristimo, dodirujemo, a ni ne razmisljamo o njima.

Ono sto mi se takodje dopada, jeste cinjenica da je kroz kronopije, fame I nade kritikovao odredjene segmente drustva, I ujedno to povezao s psihickom nerealnoscu I igrom. Ove tri vrste bezoblicnih bica se nalaze u nama, medju nama, mozemo se prepoznati u njima.

Kortasar ne zeli da postuje pravila, nista sto ga sprecava u realizaciji naumljenog, voli izuzetke, mastu, neobicnost.

 

 

Analiza pripovetke „Autobus“

 

Autobs je jedna od propovetki koja se nalazi u zbirci „Vrata neba“. Ta zbirka jeste cudesno mesto, cudesan svet u kome svako dobija novi identitet, poistovecuje se s drugim stvarima, nalazi se na granici onog stvarnog I nerealnog, dostize svoje maksimume I otkriva nesto novo. Posebna je upravo iz ovih razloga, I zanimljiva, jer je neobicna, nesvakidasnja, bas kao I sve Kortasarove pripovetke.

Sam smestaj radnje ukazuje na to da se sve odvija normalnim tokom, da je to jedno sasvim normalno mesto gde se moze zapoceti konverzacija I svako nastaviti svojim putem.

Klara je devojka koja ulazi u gradski prevoz I biva posmatrana od strane svih prisutnih. Oni je cudno gledaju, proucavaju, na necemu joj mozda zavide, mozda je I osudjuju. Zele da znaju njen zivot, interesuju se za nju I njena razmisljanja. Njoj je neprijatno, ne moze da se ponasa onako kako bi stvari u normalnoj situaciji trebale da budu. Na pamet joj mogu pasti razne stvari- da li je nepristojno obucena? Da li ima neku mrlju na sebi? Cime je dobila “privilegiju” da bas ona, I samo ona bude u centru paznje? Nakon nekoliko trenutaka, zakljucuje da svi putnici drze bukete, I da su verovatno krenuli na groblje. Ona je tu uljez. Nije krenula tamo gde su I svi, I to je razlog njihovog nastranog posmatranja.

Mislim da bi ovo bilo preneseno znacenje sledeceg- ljudi se ponasaju tako nepristojno, nevaspitano, imaju previse svojoh obaveza I problema, ali ih uprkos svemu tome zanimaju I tudji zivoti. Da li su ti ljudi prazni, neispunjeni, nazadovoljni nacinom zivota koji vode? Da li im je zadatak da preuzmu uloge detektiva I istrazuju nesto sto njih apsolutno ne bi trebalo da interesuje?

Devojci se pridruzuje jedan momak, koji takodje ne nosi cvece, I postaje jos jedna zrtva ovih bezivotnih ljudi. Zbog zajednickog polozaja, zapocinju razgovor pogledima, a kasnije I pricom. Ustanovili su da imaju zajednicki problem. Kada su svi izasli, I u autobusu ostali samo oni, kondukter I vozac besne, upucuju im prodorne poglede. Klara napominje kako su ljudi nepristojni I nestrpljivi.

Ono sto je takodje karakteristicno za Kortasara, jeste efekat iznenadjenja, koji voli da uvede. Kada su preostala dva putnika izasla na odgovarajucoj stanici, uhvatili su se za ruke, krenuli da se provlace preko trga punog dece I prodavaca sladoleda. Nista nisu rekli jedno drugom, ali su drhtali, kao od srece, ne gledajuci se. Putnik je kupio dva buketa “dan I noc”, I jedan je poklonio Klari. Svako je nosio svoj buket I bio zadovoljan.

Ovo je svakako iznenadjenje, jer sam ja bila vodjena mislju da je njihov cilj da se razlikuju od drugih, da se ne utapaju u masu bezlicnih likova ciji je zivot promasen. Desava se obrt na kraju, I to potvrdjuje Kortasarovu vec navedenu osobinu.

Ovim je jos jednom dokazao da kod njega postoji velika zelja za suprotstavljanjem ustaljenom zivotu, iskazuje traganje za drugim stvarnostima, razlicitim od svakodnevice. Tezio je jeziku koji ce biti jednako spontan kao svakodnevni govor. Smatrao je da je humor glavno covekovo oruzje, da ga ono cini kadrim da se suoci sa svetom I da stvori viziju u kojoj stvari prestaju da imaju odredjene uloge, kako bi dobile neke druge, izmisljene. I najdramaticnije situacije kod njega zasluzuju da se prevedu u igru, i igra je ozbiljno zauzet stav.