Devojacko Da

                                                                       „Devojacko da”

 

 

“Devojacko da” je neoklasicarska komedija napisana 1801.godine. Prvi put je izvedena na pozornici 1806. u Madridu. Dozivela je ogroman uspeh. S obzirom na to da je napisana, kao sto sam vec rekla, u doba neoklasicizma, koji se bazira na antici, na njihovim postulatima I na harmoniji, treba da poseduje jedinstvo vremena, mesta I radnje, I da preovlada razum. Pisac je u ovom delu uspeo da ispuni sve te zahteve, I stvorio je zanimljivu komediju koja se svakome moze dopasti.

Ovde sescene nizu prirodnim tokom I zaplet je prilicno jednostavan. Dijalog je zivahan, lak za razumevanje I direktan, sto neoklasicizam razlikuje od baroka. Pored komicnih I ironicnih elemenata, oseca se prisustvo laskanja, ljubavi I neznosti, I taj elemenat ujedinjen sa kritikom koja je upucena drustvu je upravo zasluzan sto se delo dopada svima.

Naime, Don Dijego je covek star 59 godina, I zeli da se ozeni mladom Fransiskom. Svestan je cinjenice da se ona tako mlada ne moze zaljubiti u njega tako starog, ali se ipak nada da ona moze osetiti naklonost I prijateljstvo prema njemu, I svojom voljom stupiti sa njim u brak. Ono sto se meni jako dopada kod Don Dijega jeste sto je razborit, I pored toga sto iskazuje dozu egoizma zeljom da se ozeni mladom Fransiskom, on ne zeli da vrsi pritisak na nju. Zeli da se ona slobodno izjasni. Kroz njega pisac pokusava da iskaze svoje stavove o vaspitanju mladih I odnosu roditelja prema njima. Nasuprot njemu, Donja Irina predstavlja tipican primer majke koja voli da dominira, manipulise I cesto prica previse. U njoj su predstavljeni Moratinovi stavovi po pitanju pogresnog vaspitavanja devojaka u to vreme, Irina prikriva svoj egoizam navodnom majcinskom ljubavlju I spremna je da uda svoju kcer za mnogo starijeg coveka, samo zbog toga sto je on imucan I ugledan, a radi obezbedjivanja svoje ekonomske situacije. Ona je na udaru satire, ismejana jekroz prikaze njenih brakova- udavala se 3 puta. Pored toga, ismejana je kroz njeno pripovedanje o tome kako vecinu njene porodice cine crkvena lica, I kako trosi mnogo para na lekove. Mozemo zakljuciti da je citav njen lik zapravo piscevo veliko ismevanje crkve, vaspitavanja devojaka I egoizma roditelja u to vreme.

Don Karlos je don Dijegov necak, obrazovani mladic spanske vojske, koji se razumno ponasa, postuje druge, posebno starije, predstavlja uzornog clana drustva koji ispravno postupa I void se moralnim rasudjivanjem. Iako je don Karlos bio iskreno zaljubljen u Fransisku, ljubav I postovanje prema stricu su ga sprecili da bude smetnja sklapanju braka izmedju ovo dvoje. Razstran izmedju ljubavi prema Fransiski I privrzenosti prema stricu, don Karlos krece putem poslusnosti I postovanja stricevog autoriteta, pritisnut I cinjenicom dam u je precutao da je Fransisku vec upoznao I da je u nju zaljubljen. On se moze shvatiti kao pozitivan lik koji tokom celog dela postupa ispravno, spreman da odustane od svoje srece zarad srece bliznjih. Na kraju dela I on je zadovoljan, jer dobija blagoslov da bude sa zenom koju voli.

Fransiska predstavlja strogo vaspitanu devojku, smernu I cednu, ali I nesposobnu da se suprotstavi autoritetu svoje majke. Odgajana je u manastiru, i to tako da nije dobijala mnogo saznanja o realnosti spoljnog sveta, pa tako nije ni imala mogucnosti da razvije sopstveno m,isljenje I preuzme vise kontrole nad svojim zivotom. Fransiska je primorana da svet posmatra na nacin na koji joj majka odredjuje, da se ponasa u skladu sa onim sto joj majka I konzervativna sredina namecu, da ceka buducnost koju je za nju nisplanirala donja Irena. Fransiska je pasivna, nema mnogo uticaja na dogadjaje oko sebe, bezlicna je jer joj nije dozvoljeno da pokaze lice koje njena majka ne bi odobrila. Nezodovoljna je svojom situacijom, ali se ne usudjuje da se suprotstavi starijima. Ono sto je zanimljivo, jested a do srecnog kraja dela, prihvatanja njene I don Karlosove ljubavi, dovode srecne okolnosti I razloznost I moralnost don Dijega, a ne postupci ovog para.

Sentimentalne scene se vezuju za Fransisku, I to je uglavnom kada govori o don Karlosu. U nekim od tih sentimentalnih scena, toliko je emotivna, da se oseca I doza patetike.

Sve ono sto je komicno u ovom delu nije neukusno, u okvirima je jednostavnosti I I pristojnosti. Komicnost se vezuje za donja Irenu, jer je prikazana kao brbljiva, I to se prihvata kao deo njenog karaktera. Medjutim, ubrzo se primeti da ona to ne radi namerno.

 

Komedija nije teska, mozemo se zabaviti tokom citanja, sve je jasno, nema nikakvih tajni, nego je sve splet okolnosti. Zanimljiva je, jer nosi jasnu, poucnu poruku, prikazuje razmisljanja drustva u to vreme, ispunjava sve norme pravca kojem pripada. Iz ovoga bi se moglo zakljuciti da je ideja da treba srusiti tradicionalna razmisljanja I otvoriti se novim poimanjima sveta. Nama sada moze izgledati apsurdno da je neko uopste imao takav uticaj na kcerku, kakav je donja Irena imala nad svojom, ali treba biti svestan cinjenice da su takvi problemi bili nasiroko rasprostranjeni, da su mnogi ceo zivot patili zbog sudbine koja ih je snasla, I zato je Moratinov apel zaista dobronameran, iskren, I zasluzuje divljenje, jer se usudio da se javno usprotivi ovom problemu. Da se situacija promenila, svakako se moze primetiti, bilo to njegovom zaslugom ili ne. Zbog svega ovoga, I jos mnogih njegovih takodje izvanrednih dela, ovaj pisac nosi titulu jednog od najpoznatijih spanskih neoklasicara.

Hulio Kortasar

 Hulio Kortasar

 

Pre pocetka analiziranja bilo kog knjizevnog dela, treba pronaci osnovne podatke o njegovom piscu. Ja sam u ovom slucaju uradila suprotno- prvo sam procitala pripovetke Hulia Kortasara, a zatim istrazila njegov zivot. Na pitanja otkud tolika potreba za neobicnim, za izdvajanjem, za tolikom mastom, za tolikim isticanjem, nisam pronasla odgovore koji su vezani za njegovo detinjstvo I zivot uopste, a da su ujedno u vezi sa pitanjima. Jedino sto bih mozda izdvojila jeste saznanje da je kao mali cesto bio bolestan, I da je mnogo vremena provodio u krevetu citajuci knjige. Mozda je to vreme ovom hispanoamerickom piscu sluzilo kao inspiracija, I da je na taj nacin imao prilike da razmislja o svemu sto ga okruzuje, da se posveti istrazivanju nekih obicnih stvari I stvori dela koja se razlikuju od ostalih.

Cinjenica da pise u knjizevnom pravcu koji se naziva fantasticni realizam, pomogla mi je da shvatim mnogo toga. Fantastika jeste spoj sveta nestvarnog I stvarnog, treba da izazove zaprepascenje, strah, treba da nas sokira. To je najosobeniji vid hispanoamerickog realizma, I njegov cilj je da objasni stvarnost koju ne mozemo da percipiramo culima, I ne mozemo izraziti obicnim jezikom. Fantastika se javlja kao rekonstrukcija realnog sveta. Razvija se u urbanoj sredini, I Buenos Ajres se smatra centrom fantasticnog realizma. Kortasar spaja stvarnost I knjizevnost, koristi I dokumentarni realizam, kostumbrizam. Koristi nabrajanja, detaljne opise da bismo stekli utisak da to stvarno postoji, dovodi u sukob stvarno I fantasticno, zeli da pokaze da postoje paralelni svetovi, nesto izvan stvarnosti, a to je masta. Smatrao je da je neverovatno koliko su se ljudi otudjili od igre, od zivota deteta. Kroz svoje fantasticne price je ponekad kritikovao neki segment drustva, davao neku poruku, pozivao coveka da reaguje, da bude poseban I jedinstven, Njegove price su fantasticne same po sebi. Uvlaci nas u svoju pricu, zeli da mi budemo akteri I razumemo na svoj nacin. On zeli da rekonstruise haos, da stvori nesto harmonicno, ali to ne uspeva, I zato njegove price ostaju otvorene. Jedna od njegovih glavnih tema jeste analiziranje onoga sta ljudi misle o nama, kako nas percipiraju.

 

„Prirucnik za pevanje i plakanje“

 

Celokupan utisak o Kortasarovim pricama i njegovoj zelji da bude poseban i drugaciji, da istice na sebi svojstven nacin ono sto on smatra posebnim, jeste impresionirajuci. Dopada mi se upravo to sto zeli od sasvim obicnih, nebitnih stvari da stvori nesto bitno, da nas podstakne da mastamo, i zapitamo se za nesto na sta do sada nismo obracali paznju. U zbirci kratkih prica o pevanju i plakanju, on nam u Prirucnik uputstava prikazuje neku sliku zivota kojom se svi mi mozemo okarakterisati. Zatvoreni smo u jedan krug, svakodnevno nam se desavaju iste stvari, mi ih konstantno ponavljamo ni ne razmisljajuci o njima. Usli smo u rutinu toga kako treba odrzati u sve nauke, sve ono sto nam je potrebno. Kako on navodi, treba se izvuci iz svega toga, „sagnuti glavu poput tuznog bika, i gurati prema napolje iz sredista staklene cigle prema onom drugom koje nam je tako blizu, nedosezno kao bik pikadoru na domaku.“ Ne smemo dozvoliti da nas lanci vremena zarobe, I prisile da radimo ono do cega nam nije stalo.

U prici o Simuliranju, posebno mi se dopalo nekoliko recenica. Slazem se s njihovim sadrzajem, I zato sam ih izdvojila: „Imamo i jedan nedostatak: nismo originalni. Skoro sve sto odlucimo da uradimo samo je podrazavanje poznatih uzora. Ako i uvedemo neku novinu, onda je ona bila nezaobilazna: anahronizmi, iznenadjenja, skandali. Cinimo nesto, a to je tesko ispricati, jer nam nedostaje ono najvaznije: nestrpljenje i nada koje prate rad, zatim iznenadjenja koja su mnogo znacajnija od rezultata, i neuspesi kada cela porodica pada kao kula od karata i posle se danima ne cuje nista osim jadikovki ili smeha.“ Zeli da nam kaze da ne treba da nas interesuje sta ce drugi reci, treba slusati savete, ali I raditi onako kako mislimo da treba, kako nam srce kaze; ne treba slusati tudje negativne komentare.

Sto se tice price Tetka na mukama, jaklo mi se dopala, jer sam uspela da otkrijem sta je ono skriveno znacenje. Zasigurno je da se moze protumaciti na vise nacina, ali ja sam odmah zapazila sledece: tetka se plasi da ne padne na ledja, jer ako padne ( sto je u prenesenom znacenju ), nece moci da se podigne, niko joj nece pomoci. Svi ce je izdati, okrenuti joj ledja, pa cak I najblizi. Prolazice pored nje kao da je ne vide, kao da ne postoji. Uzalud ce se truditi da ustane, bice sve svrseno, I najtuznije je to sto ce biti okruzena porodicom, al ice I oni biti slepi I glivi za njene pozive u pomoc. Zakljucak ja mozda da nikome ne treba verovati u potpunosti, jer cemo se razocarati, postacemo ogorceni, kivni kada shvatimo da su svi sebicni, I da svako gleda samo svoje interese.

Jos jedan zanimljiv deo koji bih izdvojila, jeste Istorija Kronopija I Fama. Kortasar je uspesno predstavio igru i salu u ovim kratkim pricama. Pokazao nam je da umetnost ne mora nastati iz nekih posebnih stvari, vec totalno suprotno. Moze se razviti iz svakodnevnih potreba, dogadjanja, stvari koje koristimo, dodirujemo, a ni ne razmisljamo o njima.

Ono sto mi se takodje dopada, jeste cinjenica da je kroz kronopije, fame I nade kritikovao odredjene segmente drustva, I ujedno to povezao s psihickom nerealnoscu I igrom. Ove tri vrste bezoblicnih bica se nalaze u nama, medju nama, mozemo se prepoznati u njima.

Kortasar ne zeli da postuje pravila, nista sto ga sprecava u realizaciji naumljenog, voli izuzetke, mastu, neobicnost.

 

 

Analiza pripovetke „Autobus“

 

Autobs je jedna od propovetki koja se nalazi u zbirci „Vrata neba“. Ta zbirka jeste cudesno mesto, cudesan svet u kome svako dobija novi identitet, poistovecuje se s drugim stvarima, nalazi se na granici onog stvarnog I nerealnog, dostize svoje maksimume I otkriva nesto novo. Posebna je upravo iz ovih razloga, I zanimljiva, jer je neobicna, nesvakidasnja, bas kao I sve Kortasarove pripovetke.

Sam smestaj radnje ukazuje na to da se sve odvija normalnim tokom, da je to jedno sasvim normalno mesto gde se moze zapoceti konverzacija I svako nastaviti svojim putem.

Klara je devojka koja ulazi u gradski prevoz I biva posmatrana od strane svih prisutnih. Oni je cudno gledaju, proucavaju, na necemu joj mozda zavide, mozda je I osudjuju. Zele da znaju njen zivot, interesuju se za nju I njena razmisljanja. Njoj je neprijatno, ne moze da se ponasa onako kako bi stvari u normalnoj situaciji trebale da budu. Na pamet joj mogu pasti razne stvari- da li je nepristojno obucena? Da li ima neku mrlju na sebi? Cime je dobila “privilegiju” da bas ona, I samo ona bude u centru paznje? Nakon nekoliko trenutaka, zakljucuje da svi putnici drze bukete, I da su verovatno krenuli na groblje. Ona je tu uljez. Nije krenula tamo gde su I svi, I to je razlog njihovog nastranog posmatranja.

Mislim da bi ovo bilo preneseno znacenje sledeceg- ljudi se ponasaju tako nepristojno, nevaspitano, imaju previse svojoh obaveza I problema, ali ih uprkos svemu tome zanimaju I tudji zivoti. Da li su ti ljudi prazni, neispunjeni, nazadovoljni nacinom zivota koji vode? Da li im je zadatak da preuzmu uloge detektiva I istrazuju nesto sto njih apsolutno ne bi trebalo da interesuje?

Devojci se pridruzuje jedan momak, koji takodje ne nosi cvece, I postaje jos jedna zrtva ovih bezivotnih ljudi. Zbog zajednickog polozaja, zapocinju razgovor pogledima, a kasnije I pricom. Ustanovili su da imaju zajednicki problem. Kada su svi izasli, I u autobusu ostali samo oni, kondukter I vozac besne, upucuju im prodorne poglede. Klara napominje kako su ljudi nepristojni I nestrpljivi.

Ono sto je takodje karakteristicno za Kortasara, jeste efekat iznenadjenja, koji voli da uvede. Kada su preostala dva putnika izasla na odgovarajucoj stanici, uhvatili su se za ruke, krenuli da se provlace preko trga punog dece I prodavaca sladoleda. Nista nisu rekli jedno drugom, ali su drhtali, kao od srece, ne gledajuci se. Putnik je kupio dva buketa “dan I noc”, I jedan je poklonio Klari. Svako je nosio svoj buket I bio zadovoljan.

Ovo je svakako iznenadjenje, jer sam ja bila vodjena mislju da je njihov cilj da se razlikuju od drugih, da se ne utapaju u masu bezlicnih likova ciji je zivot promasen. Desava se obrt na kraju, I to potvrdjuje Kortasarovu vec navedenu osobinu.

Ovim je jos jednom dokazao da kod njega postoji velika zelja za suprotstavljanjem ustaljenom zivotu, iskazuje traganje za drugim stvarnostima, razlicitim od svakodnevice. Tezio je jeziku koji ce biti jednako spontan kao svakodnevni govor. Smatrao je da je humor glavno covekovo oruzje, da ga ono cini kadrim da se suoci sa svetom I da stvori viziju u kojoj stvari prestaju da imaju odredjene uloge, kako bi dobile neke druge, izmisljene. I najdramaticnije situacije kod njega zasluzuju da se prevedu u igru, i igra je ozbiljno zauzet stav.

Pepita Himenes

Pepita Himenes

Pepita Himenes je psiholoski roman koji se pos vojim karakteristikama razlikuje od prethodnih romana koje smo imali prilike da obradjujmo na casovima u ovom semestru. Napisan je u doba realizma I na veoma lep nacin prikazuje jasnu sliku stvarnosti, drustvenog ustrojstva I kako ljudi u njemu zive. Opisana je strsna veza lepe udovice I mladog don luisa, koji se u semenistu lomi izmedju posvecenosti Bogu I zemaljskih sagresenja. S jedne strane je naoko miran zivot, a sa druge unutrasnja drama I nosenje sa ustaljenim moralnim normama I krutim dogmama katolicke Spanije. Prica o ljubavnom zivotu prelepe Pepite data je sa takvom lakocom, da I danas moze da se cita sa jednako paznjom. Ljubav, religija, moralne I verske norme, njihovo odbacivanje pred naletima strasti- sve su to teme obradjene u ovom romanu, I zato su interesantne I primamljive za svakog citaoca.

Analiza don Luisovog lika

Luis Vargas je mladic koji je svoje detinjstvo proveo u manastiru I vaspitan je u duhu katolicke crkve. Njegovo srce je ispunjeno ljubavlju prema Bogu i zelja mu je da postane svestenik koji cedobro vrsiti svoju misiju Bozjeg pastira. S obzirom na to da je lepo vaspitan, da je uctiv, pristojan I da je odrastao medju ljudima koji ne znaju za mrznju, zavidnost, gnev, ogorcenje, o zivotu izvan tih krugova ne zna nista I nije upoznat sa opasnostima koje vrebaju van. Jednoga dana je odlucio da dodje u svoje rodno selo, da poseti oca I rodbinu. Opcinjen je prizorom polja, priridom I na ocev nagovor tu provodi izvesno vreme. Da li je sudbina tako htela ili samo splet okolnosti, ne mozemo sa sigurnoscu tvrditi, ali ono sto jeste sigurno jested a je taj boravak u selu bio od presudnog znacaja za njegovu pravu smernicu u zivotu.

O Pepiti je slusao razne price, I pre njihovog susreta je imao samo viziju njenog lika kao lepe, mlade devojke koju njegov otac zeli da ozeni. U pismima koja salje svom stricu u manastir, saznajemo mnogo o njemu. Na pocetku, on je zadovoljan svojim boravkom u selu. Svi ga vole, svakodnevno ga izvode na polja, uce gas vim onim stvarima koje do tada nije imao prilike da nauci. Medjutim, posle nekog vremena, on primecuje stvari kod ljudi koje mu se ne dopadaju. U jdnom od pisamakaze: “ Ovde, kao I svuda, ljudi veoma vole novac.” Zahvaljuje s dekanu sto ga je naucio da prasta, I ljubi bliznje svoje, bude strpljiv prema greskama I gresima svojih bliznjih. ( Ovo je savet, a ujedno I poruka kakve osobine treba da gajimo u svojim dusama, I mozda piscevo razmisljanje I predstavljanje spanskog drustva tog vremena kroz njegova obracanja.) Srecan je sto voli svog oca iskreno, sto ga je obasipao ljubavlju, I sto je on sada onakav kakav jeste. Ali, I pored te ljubavi I prijatnog boravka u selu, vremenom pocinje da mu smetaju mnoge stvari: tamo niko nista ne cita, ni dobro n lose, I ne moze da shvati kako su se ljudi iskvarili losim idejama koje su se odomacile. Zatim, dovodi u pitanje da li je svestnstvo u Spaniji na visini svog zadatka, da linjegovo propovedanje I znanje dopier do svakog pojedinca. Da li su svi istinsi posveceni zivotu I dusama ljudskim. Primecuje da postoji nedostatak obrazovanih I posvecenih svestenika. Sa takvom deskripcijom I mnostvom epiteta su prikazana njegova unutrasnja oscanja, razmisljanja, subjektivno donosenje zakljucaka, da me je knjiga sa svakom procitanom stranom sve vise iznenadjivala,I privlacila. Navodi me I na to da preispitam sebe, svoje misli, osecanja, razmisljanj,na koji nacinnda prepoznam I negujem one prave, sustinske vrednosti I poklonim se velicanstvenosti njenih darova.

Kasnije vidimo da postaje tuzan, jer nema vremena za sebe, za citanje I ucenje, ne moze da radio no sto voli I sto ga ispunjava. Rasentimentalise se nap ogled cveta, krosnji drveca I svih lepih prirodnih stvari koje ga okruzuju. Uporno trazi savete od dekana, neophodna mu je pomoc da se izbavi iz svega toga.

Trenuci koje je provodio sa Pepitom Himenes vremenom su postajali sve cesci, I iako je to izbegavao, I nij zeleo da prizna, pocela su da ga preovladavaju neka druga, cudna, posebna osecanja, nesto sto do sada nije imao prilike da oseti. On nije smeo da se zaljubi, ona je bila zabranjena za njega- s jedne strane njegov otac pokusava da pridobije Pepitinu ljubav I naklonost I da osvoji njeno srce, uprkos godinama; s druge strane on zeli da posveti svoj zivot Bogu i ovakva osecanja ne bi smela da budu prisutna u njegovoj svesti. Na ovaj nacin je prikazana njegova unutrasnja borba, borba izmedju csnog mladica ciji je san da sluzi Bogu, i onog mladica koji zivot van manastira zna samo iz knjiga, mladica kod kojeg se javljaju strasti kao nesto novo, neprozivljeno. Suprotstavljaju se razum, zelje i obecanja srcu. On sve jasno vidi, ne obmanjuje sebe. Iznad te duhovne naklonosti koja ga vucePepiti, nalazi se ljubav prema beskrajnom i vecnom. Iako nju ne predstavlja kao misao i poeziju, ona je ipak to, poezija neceg konacnog, omedjenog i konkretnog, dok ljubav prema Bogu i spoznaja Boga obuhvataju sve. Pepita se postavlja izmedju raspeca i njega, izmedju presvete slike Bogorodice i njega, javlja mu se na strana duhovne knjige koju cita. Dok je gleda, na Boga zaboravlja, ona neku posebnu moc, opseda ga. On se bori protiv toga zbog svojih moralnih nacela, zaista se trudi, i njegov zivot je neprestana borba- jedva da se hrani, jedva i da spava. Dolazi u situaciju da za sebe kaze da je bedan crv, a ne covek; on je sramota i ruglo covecanstva, on je licemer. Pomisao na Pepitu ga ubija. Zeli da se oslobodi nje, a ne moze. Prezire je, ali i gotovo obozava; ocajan je.

Kada je konacno mislio da je uspeo da se izbori sa zeljama, kada je bolestan i ne odlazi u Pepitinu kucu, shvata da je sve to samo privremeno i kratkog veka. Predaje se, ljubi je, ne uspeva da odoli njenom prodornom pogledu, i oseca se kao izdajnik Juda. Izneverio je i Boga i nju. On je odvratan covek. Brine ga greh pred Bogom. Pokleknuo je, predao se toj uzavreloj ljubavi. To je bilo presudno za donosenje zivotne odluke da napusti svoj zivotni poziv.

To i jeste najbolja odluka koju je mogao da donese s obzirom na sve prethodne dogadjaje i ljubavi koju oseca. On ne bi bio dobar svestenik, ne bi vrsio svoje duznosti onako kako dolikuje. Savest bi ga danima i nocima mucila, i bio bi kriv u ocima Boga.

Analiza Pepitinog lika

Huan Valera je Pepitu predstavio kao jednu od onih zena koje poseduju nesto od fatalne lepote. Tacnije, ona po svojoj lepoti  jeste fatalna, idealna i savrsena za svakog muskarca, ali je ne mozemo u potpunosti predstaviti kao fatalnu, jer uspeva da se uda za onog kojeg voli. Za nju mozemo postaviti mnogo pitanja, i ispitivati detaljno njeno ponasanje i razmisljanja, i ja sticem utisak da je ne mogu skroz definisati: da li je pozitivan lik, sa primesama sebicnosti i koristoljublja, ili samo zena koja ne moze da voli bilo koga, vec onoga kojeg srce zeli.

Okarakterisana je kao svetica od strane njenog duhovnog oca ( daje priloge u crkvu, samilosna je prema svima); ali je Pepita volela da se dopada drugima, I paznja I briga koje je posvecivala sebi I svom izgledu nisu bile nimalo redovnicke. Za razlog zbog kojeg odbija Luisovog oca je „ ponos“. Don Luis se cesto pitao da li se ona pretvara, da li glumi sveticu, a u stvari se krije nesto totalno drugacije ispod tog vela; nesto ga izjeda, nema mira kada je ona u pitanju.

Vidimo da je pametna-ona dosta zna o zamljoradnji, i ostalim seoskim poslovima. Interesuje se, zeli da napreduje. U jednom od pisama, Luis za nju kaze: „Njen otmen i odmeren hod, njena vitka figura, njeno visoko i sjajno celo, blaga i cista svetlost sto izbija iz njenog pogleda, sve se to sliva u skladan ritam, sve se sjedinjuje u savrsenom skladu i nema nicega sto bi strcalo iz te harmonije. “ Ona je graciozna, elegantna; ona je cista i uredna; ona zna kada sta treba da kaze; ona zna da se ponasa. Zna kada i kako treba da pogleda, kada da se nasmeje, i prica; ona je savrsena. To je ono sto je mladica postepeno osvajalo kod nje. Ali, ona je i sebicna, jer je ne zanima to sto don Luis zeli da postane svestenik, sto zna sta voli i sta je naumio. Ne, ona ne moze da obuzda i iskontrolise svoje emocije, zeli da ga ima po svaku cenu. U pocetku je to vesto krila, i on je cak smatrao da ga gleda prijateljski, stideo se sto je uopste mogao da pomisli da bi se ona zagledala u njega. Kada je trebalo krisom da dodje kod nje, da porazgovaraju smireno o svemu, ona se ulepsavala, zelela je da ga zavede i bude lepsa nego ikada. Zelela je da bude njen i upotrebljavala je svako oruzje. Nije razmisljala o tome da mozda cini greh sto odvlaci coveka koji je za sebe hteo neku drugu buducnost, neku drugu sudbinu. Ponasala se besprekorno, niko za nju nije imao da kaze bilo sta negativno. Koliko je to vidjenje nje kao svetice otislo u jednom momentu, vidimo kada se ispoveda svome ocu duhovniku i priznaje mu da je zaljubljena u don Luisa, da ga zeli za sebe, i da ce ucuniti sve da ga osvoji. On je razocaran, ne moze da veruje da to cuje od nje, od njegove miljenice za koju je mogao ruku u vatru da stavi. Zgrozen je, kori je, i naredjuje da zaboravi na to sto je naumila. Veoma je slozen lik, i daje mogucnosti za imaginaciju. Medjutim, njihova ljubav je na kraju trijumfovala. Mogu se sluziti opravdanjem da su mladi, da su se zavoleli, i da zele zajednicku buducnost.

 

Veoma kompleksna radnja opisana sa velikom lakocom citanja, opisima, poukama i porukama… Roman mi se zaista dopada jer je napisan u neobicnoj formi; pisma i dodaci pismima koje je pronasao jedan dekan, ulazenje u njihovu istoriju, veoma detaljno prikazivanje toka radnje, posledica i dogadjaja, sve je to savrseno sklopljeno i prozeto nitima religioznosti. Na taj nacin je prikazana slika spanskog katolickog drustva i sveta, problemi koji su ih okupljivali, nacini na koje su razmisljali i odredjivali svoje sudbine. Svakako da smo mnogo toga saznali, naucili i izvukli nesto sto ce nas na neki nacin promeniti, ali zasigurno u pozitivnom smislu.

Don Kihot

Don Kihot

 Miguel de Cervantes

Svaki tvorac knjizevnog dela ima iza sebe posebne razloge zbog kojih je svoj roman, pripovetku, napisao u bas takvoj formi. Mozda je bio inspirisan nekim zivotnim iskustvom, sredinom u kojoj je ziveo, osecanjima koja su ga ispunjavala, cinila srecnim, tuznim, zabrinutim, itd. Servantes je stvorivsi ” Don Kihota ” ostavio buducim narastajima dosta materijala za razmisljanje, zakljucivanje, mastanje, nagadjanje. Svako ce delo protumaciti i shvatiti drugacije, na svoj nacin, i sve to u skladu sa osobinama i shvatanjima koje poseduje.

Ja sam ” Don Kihota” dozivela kao veoma posebnog, cudnog, i svakako drugacijeg. Kada kazem drugacijeg, mislim na njegove postupke, koje zasigurno nisam sretala u drugim delima. S obzirom na to da je delo obimno, bilo je momenata kada se spoji nekoliko strana gde se ne pronadje nista zanimljivo. Medjutim, upravo ta obimnost i cinjenica da je Servantesov Don Kihot svakako jedno od najpoznatijih i najkvalitetnijih svetskih knjizevnih dela, terale su me da ne odustanem od citanja.

Prilikom daljeg citanja, zapazila sam viseslojnost znacenja, prisustvo vise razlicitih vizura, i bogatu trpezu na kojoj ce svako naci ponesto od najboljeg za svoju dusu i svoj ukus. Vodila sam dnevnik citanja, u kojem sam istakla ono sto mi se cini najinteresantnijim, sto mi se dopalo, i sto sam smatrala vrednim pominjanja.

Taj dnevnik izgleda otprilike ovako:

– zapocinje posvetom vojvodi od Behara

– u predgovoru nam se obraca pisac, koji kaze kako zeli da bude interesantan, da nam se ono sto on pise svidi, i navodi kako mu je u sastavljanju predgovora pomogao jedan mudar prijatelj ( dovoljni razlozi da pomislimo da je ovo izvanredan uvod u isto takvo delo )

– nagovestava se da je Don Kihot NAPAD na viteske knjige.

– SONETI na pocetku price- koja je njihova uloga?

-Don Kihot je imao blizu 50 godina, bio je snznog sastava, suvonjav, mrsava lica, velik ranoranilac i ljubitelj lova. Dosta vremena provodi u citanju viteskih romana, pokusava da pronikne u njihovu sustinu, i od tolikog citanja gubi razum.

– odlucuje da postane lutajuci vitez, da stiti neduzne i bori se za pravdu, i radi sve ostale poslove koje jedan takav vitez treba da obavlja.

– daje naziv dami u koju mora biti zaljubljen- Dulsineja od Tobosa, pronalazi stitonosu Sanca Pansu

-krece u pohode, biva ismejavan od strane prolaznika, vlasnika krcme, i svakoga s kim je imao priliku da razgovara.

– prilagodjava se onome sto je citao u svojim knjigama, kada su vitezovi bez sna provodili mnoge noci po sumarcima i pustinjama, zabavljeni secanjima na svoje dame.

* veoma zanimljivim mi se cini to sto je on istrajan u svojim namerama, sto ne odustaje ma sta mu drugi pricali, sto zna sta je naumio, i ide ka tome. To je ujedno pomesano sa cinjenicom da je skrenuo sa zdravog razuma, ali u svakom slucaju ja shvatam kao poruku da se borimo za ono sto zelimo.

– nailazim na svima dobro poznat motiv, pa cak i onima koji nisu citali Don Kihota, ali su culi, i te dve stvari povezuju- borba sa vetrenjacama, Mozda sam ocekivala nesto vise u toj prici, pa sam na neki nacin bila razocarana, ali sam primetila da to simbolizuje uzaludnu borbu, ismejavanje glavnog junaka, i ishod koji je osudjen na propast.

– Don Kihot u mnogim situacijama pokazuje da je pametan, obrazovan, svaku vitesku knjigu zna da preprica.

– cvrsto drzi do svojih stavova, povinuje se viteskoj duznosti, ali cini dobra dela.

– u 32.glavi svestenik navodi kako su sve viteske knjige gluposti, da su lazljive, i da se pisu da zabave narod. Nijedan vitez nije ni postojao, kao ni svi njihovi podvizi- pokazuje na to da su ipak postojali ljudikoji su bili razumni i svesni vremena u kojem zive.

Servantes dosta pise price svojih sporednih likova, unoseci u njih tuzne momente, i krajnji ishod s zrtvama, ali svaka prica ipak nije dovrsena, stice se utisakkao da nesto bolje sledi nakon izvesnog vremena ( Kardenio, Dorotea, prica o nerazumnom radoznalcu).

– u prici o Nerazumnom radoznaljcu uocavamo veoma poucne stvari koje Lotario upucuje Anselmu u vezi sa zenama, zivotom, prijateljstvom, savetuje ga- Servantes ima iskustva i pruza mnostvo zivotnih poruka.

– novela je dugacka, i sto se vise cita, saznajemo neke nove stvari, proucavamo ljudske vrednosti, sta je dobro, a sta ne, poistovecujemo se sa svojim osobinama, onim sto mi smatramo vrednim i dobro ucinjenim.

– dolazim do pitanja: Kome i da li uopste treba verovati? Da li oni najblizi imaju hrabrosti da nas izdaju? Da li svaka laz bude otkrivena i krivci budu kaznjeni?

– iz iste price, shvatam poruku da covek ne treba da bude previse radoznao, vec da cuva ono sto ima, i ne treba se izlagati riziku i opasnostima, jer ce proci lose.

– pisac ne posvecuje vise toliko paznje Don Kihotu, stavlja akcenat na druge likove, i posvecuje se nihovim unutrasnjum dramama.

– sve dolazi na svoje, prave ljubavi pobedjuju, tocak srece se okrece i, da li sudbinom ili spletom okolnosti, svako dobija po zasluzi ( Kardenio i Lusinda, Fernando i Dorotea )

– zapazam da je svaka devojka u delu neobicno lepa, svaka je po necemu posebna, i moze se reci da nosi titulu fatalne zene

* Inspirisana ovom pricom, i zakljuckom da svako dobija onako kako je zasluzio, napisala sam kratak tekst u kojem iznosim svoje misljenje o svemu tome :

Cesto razmisljamo o buducnosti kao o necemu sto treba da bude savrseno. U zavisnosti od toga kakva smo osoba, ili sve prepustamo sudbini, ili uzimamo stvari u svoje ruke i gradimo sami sviju sudbinu. Ja smatram da je zivot onakav kakvog ga mi stvorimo. Mi smo odgovorni za svoje postupke, mi odlucujemo o tome sta bi trebalo, a sta ne da se ucini. U skladu sa svojim stavom o pravim ljudskim vrednostima procenjujemo na sopstvenu odgovornost sta je moralno, sta je dobro, sta treba da se cini. Stojim iza toga i cvrsto verujem u to da svako bude nagradjen onako kako zasluzi. Dobra dela sa dobrom namerom ostaju iza nas kao svedok da smo nekome pomogli, da posedujemo onu moc da nekome mozda ulepsamo dan, ili shvatimo koliko vredimo. Da to nije obicna fraza, i recenica koju neko smatra istinitom samo zato sto je davno receno da je to tako, mozemo se presabrati, napraviti kratak rezime svog zivota, i uveriti se da je to zaista tacno. Iz licnog iskustva, sva dobra dela koja sam ucinila, vratila su mi se dvostruko vise, i ja sam se osecala srecnom, ispunjenom, zadovoljnom, ali i ponosnom na sebe. Mnoge knjige, filmovi, pozorisni komadi iznose nam zivote ljudi, opisuju niihova razmisljanja, i jos jedan su dokaz da lose delo uvek bude kaznjeno, i sluzi kao primer onoga sta treba, a sta ne.

Vracam se na zapazanja tokom ostalog citanja:

– Don Kihot govori o prednosti umnog nad telesnim ( opet dokaz da je jako inteligentan, pored psihicke poremecenosti )

– govori o nauci “ciji je cilj da na svoje mesto postavi pravdu, i da svakom pruzi sto je njegovo, da se razume u dobre zakone, i radi na njihovom ocuvanju.”

– iznosi svoje misljenje o naucnim mukama :

1) siromastvo- spominje i studente koji idu na “corbu”, a od toga polazi hladnoca, nedostatak obuce i hrane

2) uporedjuje studenta i vojnika- vojnikova patnja je veca, a nagrada mnogo manja ); vojnik stavlja u opasnost svoj zivot, svakoga dana ulazi u nove borbe, ne znajuci da li ce izaci ziv ( tu se ogleda njegova hrabrost, smelost, predanost )

3) oruzje ima visoko mesto u drzavi, veliku korist za vlast, narod;

– ubacuje se prica zarobljenika koji je dosao u krcmu ( Servantes spominje sebe kroz zivot zarobljenika )

– nakon toga, svi se spajaju, svakog je sudbina dovela na jedno mesto, oni koji su bili neduzni, povratili su svoju srecu, prosli su iskusenja, i sada ce ziveti mirno ( sto je jos jedan primer onoga sto sam navela u kratkom tekstu );

– stvara se utisak da je sve kao u bajci, sve se dogadja neverovatno, postepeno, s puno price i opisa, svako otkriva svoj zivot dogadjaje, svaka prica se nadovezuje na drugu, sve je povezano;

– Don Kihot na momente opet gubi razum, ali na prevaru uspevaju da ga strpaju u kavez, i odvedu kuci.

– na putu srecu sedam kanonika, i jedan od njih kaze o viteskim knjigama : ” Njihov stil je tvrd, podvizi neverovatni, ljubavne scene bludne; bitke opsirne; dijalozi glupi; putovanja budalasta i najzad, daleko su od svake razumne vestine, i zato zasluzuju da, kao nepotrebna celjad, budu proterane iz hriscanske drzave. ”

– svestenik se slaze sa njim, i kaze da mrzi drame koje se sada prikazuju istoim jacinom kao i viteske romane.

– kaze da drama, po Tuliovom misljenju, treba da bude ogledalo ljudskog zivota;

– optuzba na prost svet koji ne vidi i ne shvata umetnost kako bi trebalo

* Servantes hvali drame Lopea de Vege;

– kanonik vidi da je Don Kihot pametan, i ” ima odlicnu glavu u svemu sto govori i odgovara, ali bi totalno poludeo kada bi poceo da prica o vitestvu”;

– nailazi kozar, prica svoju zivotnu pricu : prica je interesantna, slicna ostalima- mlada, lepa devojka uskracuje ljubav mnostvu udvaraca; on odlazi u planinu da leci rane i lakse zivi ( a ovo su karakteristike svih ostalih prica koje su ovde ispricane )

– delo se zavrsava dolaskom kuci, kukanjem Don Kihotove gospodje i gazdarice.

Inspirisana celokupnim delom, istrazivala sam o Servantesu I njegovom Don Kihotu, I resila da napisem radove na teme koje su mi bile najzanimljivije.

Prva tema jeste Zenski likovi u Don Kihotu

U Don Kihotu postoji veliki broj veoma raznovrsnih zenskih likova. Servantes je opisao mnogobrojne zenske osobe iz razlicitih drustvenih sredina, raznih uzrasta I sudbina. One su uvek tako lepe, da se pisac ne upusta u konkretno opisivanje njihove lepote. Obdarene su cednoscu, skromnoscu, cestitoscu I mnogim drugim vrlinama. U ljubavi su postojane I verne, ali I spremne da se bore za ostvarenje zeljene bracne veze.

Zene iz naroda, krcmarice I razne sluskinje ( kao Maritorne ) opisane su najcesce realisticki. Njihov fizicki izgled, nacin odevanja, postupci, nacin razmisljanja, govor, obelezeni su dobro nadjenim pojedinostima koje doprinose njihovoj neospornoj individualizaciji. One su bucne, cesto bezobrazne, ali I vesele, duhovite I unose u roman dah stvarnog zivota tako davno proslog vremena.

Lepa pokrstena Mavarka bila je jedan od omiljenih likova onoga knjizevnog doba.

Soraida- napustila je bogatu kucu svoga oca I pobegla sa hriscanskim zatocenikom u Spaniju, da bi tu presla u katolicanstvo I udala se za onoga cije izbavljenje iz tamnice je omogucila.

Dulsineja od Tobosa, Don Kihotova dama je neobican zenski lik, jedinstven u spanskoj knjizevnosti- niti potpuno izmisljen, niti stvaran, cudna tvorevina Don Kihotovog duha. Ona je po meni sinteza utisaka ponetih iz nebrojrnih viteskih romana koje je procitao. To je nepostojeci lik koji motivise vecinu Don Kihotovih postupaka. Ona je sukob realnog I irealnig u ovoj cudesnoj tvorevini, I predstavlja otelotvorenje njegovih ideala, I to mu je dovoljno. Don Kihot zna da ona pripada funkciji koju je sam stvorio. Don Kihot se ne vara, on vrlo dobro zna da njegovu damu samo tanusna nit njenog pravog imena vezuje za stvarni svet. Ona pripada funkciji koji je stvorio sam I on je spreman da svesno svoj zivot podredi kako viteskoj, tako I ovoj zabavnoj funkciji.

Sledeca tema jeste Prikaz spanskog drustva u Servantesovom Don Kihotu

Servantes je u Don Kihotu iskoristio kao knjizevnu gradju mnostvo likova, pojava, obicaja, situacija karakteristicnih za spansko drustvo u kome je ziveo. Tamo je ovo delo svedocanstvo o razlivitim vidovima zivota mnogih drustvenih slojeva u Spaniji na prelasku iz 16. u 17. vek.

U Don Kohotu je, prema mojim shvatanjima, data ostroumna, najcesce ironicna, a ponekad I nemilosrdno naslikana jedna vizija spanskog drustva u svojoj sustini.

Nizanje epizoda o dogadjajima koji se zbivaju svako na drugom mestu omogucuju piscu da svoga junaka provede kroz veoma razlicita drustvene sredine I da ga suoci sa ogromnim brojem licnosti raznih godista, socijalnog stanja I nivoa obrazovanja.

Lako se moze zapaziti da najveci broh Don Kihotonih pustolovina se odvija na drumu I u krcmama, a to su najpogodnija mesta za okupljanje predstavnika svih drustvenih slojeva. Servantes ni u jednoj epizodi nije iscrpno opisivao neku odredjenu sredinu, vec su mu odvijanje radnje, odnodi medju ljudima, postavljanje I razresavanje izvesnih situacija bili vazniji.

Spansko drustvo je prikazano na nenametljiv nacin I uvek samo kao osnova na kojoj se odvija nit Don Kihotove sudbine.

U Don Kihotu je Servantes zabelezio kako su ljudi ziveli, oblacili se, hranili, radili, putovali, bili kaznjavani.

On je ostao svedocanstvo o tome koje su pesme pevali I koje su igre igrali seljaci, sta cu citali obrazovani kanonici,a sta polupismeni krcmari I sluzavke.

Svestena lica- paroh I kaludjeri su u Don Kihoti uzivali veliki drustveni ugled, vecina je bila obrazovana I ziveli su u dobrim materijalnim uslovima. Svestena lica se mogu navesti kao predstavnici obrazovanih ljudi spanskog drustva.

Predstavnici nizih drustvenih slojeva su krcmari, mazgari, sluge, zanatlije, trgovci, itd. Krcmar je na pocetku prepreden, domisljat I snalazljiv. Scena u kojoj on proglasava Don Kihota za vitaza cini vrhunsku parodiju na viteske romane.

Viteski motivi u Don Kihotu

Kao neizostavan element koji treba da prepoznamo u bilo kom delu, jesu motivi. U Don Kihotu ih ima zaista mnogo, a najzanimljiviji su svakako oni koji se odnose na vitestvo. One koje sam lako uocila su :

1. ceremonija proglasenja za viteza
2. divovi I carobnjaci, lazne aveti, to sto je on podgvrnut carolijama
3. odbrana otete princeze
4. odbrana decaka
5. zacarana dama
6. ljubav viteza I dame
7. lavovi, zmaj, sve vojske
8. poziv na dvoboj zbog dame
9. stitonosa
10. odeca Don Kihota- slem, stit, koplje, konj, oklop.

Dijalog, monolog I deskripcija u Don Kihotu

Lako mozemo uociti da je najveci deo Don Kihota napisan u dijalogu. Dijalog je osnovna forma komunikacije izmedju svih likova. Razgovarajju : Don Kihot I Sanco, Don Kihot I njegovi prijatelji, Don Kihot I njegovi slucajni sagovornici, kanonik I paroh.

Kroz dijalog se odvija radnja, predstavljaju licnosti I objasnjavaju situacije. Tu svako govori jezikom drustvenog sloja kome pripada, a u skladu sa svojim nivoom obrazovanja. Don Kihot govori ucenim, leksicki bogatim, povremeno zaista pateticnim jezikom. Sancov jezik je odraz govora mancanskog seljaka, ziv I neposredan, bogat narodnim izrekama I poslovicama, zivopisnih poredjenja, slikovitim opisima koje cuje od svog gospodara.

Dijaloge koje vode ljudi iz naroda puni su duhovitih recenicnih obrta, narodskih izraza I kletvi, a u dijalozima koje void otmen svet, posebno zene, Servantes je koristio negovan knjizevni jezik koji podseca na jezik iz ljubavnih romana.

Sto se tice monologa, vidimo da je u manjoj meri nego dijalog. On koristi monolog kada neka licnost nema sagovornika, ili kada se nalazi u nekoj slozenoj situaciji, a ne usudjuje se da se poveri nekom drugom. Na samom pocetku romana, kada Don Kihot krece sam, on izgovara svoj prvi monolog.

Sto se tice deskripcije, pisac izbegava duge I detaljne opise. Mnogo cesce prepusta svojim junacima da opisuju jedan drugog, da iskazu svoje vidjenje mesta ili dogadjaja. Opisi predela, na primer, sacinjeni su od slikovitih, stvarnih detalja I od stilizovanih deskripcija, dok su opisi urbanizivanih sredina retki, jer se sve desava u seoskom ambijentu.

Lik Sanca Panse

Sanco je Don Kihotov verni saputnik, izuzetno zivotan I ubedljiv lik. U celu ovu pricu je usao kao siromasni, priprosti, neobrazovani mancanski seljak, koji bez pitanja prihvata sluzbu kod svog suseda plemica.. On postepeno upoznaje svog gospodara I navikava se na jedan nov nacin zivota I misljenja, slusa, pita, razmislja, iznosi svoja misljenja, veruje, sumnja, gundja, savetuje. Poseduje tipicnu seljacku mudrost. Ima razvijeno osecanje za materijalne vrednosti, ali nije gramziv ni neposten. Oprezan je, ne voli da se zalece. Ume da bude domisljat, prepreden, ali je u sustini cestit I bogobojazljiv covek. Postaje opsednut idejom da dobije ne upravu, nego celo ostrvo, ali ga istinsko osecanje postenja sprecava da zastrani u svojim sanjarenjima o visokom polozaju.

On je covek sa sopstvenim pogledom na zivot, na odnose medju ljudima, ima svoja cvrsta uverenja.. Za razliku od Don Kihota, obicne stvari vidi onakve kakve jesu I predstavlja njegov glas razuma. Uziva u razgovoru. Vremenom postaje domisljatiji I cak sposoban da se suprotstavi gospodaru, zbog cega ga Don Kihot cesto grdi. On je porodican covek, svoju buducnost zamislja prvenstveno kao buducnost svoje male porodicne zajednice koji bi zeleo da podigne na visi drustveni rang, ali je svestan da je to tesko ostvarljivo.. Svestan je svojih ogranicenih znanja, ne potcenjuje svoja zivotna iskustva. Neverica u ono sto njegiv gospodar propoveda traje jako dugo. Sanco svog gospodara uvazava, u mnogo cemu ga ne razume, u mnogim stvarima ga smatra dostojnim kritike, ali se isto tako nekada od sveg srca divi njegovoj srcanosti, dobroti, pameti I obrazovanju. Takodje, njegova masta je bujna, kao I Don Kihotova, ali Sanco je covek koji ne zna da cita tako da ne moze da ima tako bujnu mastu kao Don Kihot. Njegova nasta se zasniva na onome sto je cuo I video.

Sto se tice jezika u ovom romanu, on je prividno jednostavan, ali I slojevit. Raznovrstan je- obuhvata I objedinjuje u sebi nacin govora pripadnika svih drustvenih slojeva piscevog vremena. Ova slozenost upotrebe jezika posebno dolazi do izrazaja u dijalozima, koji ujedno I cine najveci deo romana.

Istrazujuci koje bi se tema od mnogobrojnih mogle izdvojiti iz ovog romana, pronasla sam misljenja knjizevnika :

–          Hoakin Kasalduer kaze da je glavna tema viteske pustolovine, uz pratnju ljubavnih epizida.

–          Martina BIzar proucava razne vrste ludila u Spaniji os 1500-1650., pa I vitesko ludilo.

–          18.vek- mnogi tumaci svode temu na alegorijsko prikazivanje sukoba izmedju idealizma olicenog u Don Kihotu I materijalizma- predstavnik Sanco Pansa.

–          Za vecinu evropskih romanticara, tema je sukob izmedju materije o duha.

–          Ameriko Kastro kaze da je glavna tema medjusobna zavisnost, inter-realnost vanlicnog sveta u process njegovog uklapanja u zivot jedne licnosti.

–          Moze se reci da je tema I obrada zivota citavog spanskog drustva krajem 16. I pocetkom 17.veka vidjenog is jednog osobenog ugla, ila istorija jedne neprolagodjene licnisti koja ne nalazi pravo mesto u sredini u kojoj mora da zivi.

Svakako je da su mogucnosti formulisanja teme mnogobrojne, ali je svaka delimicno tacna I nepotpuna.

Na osnovu svega napisanog, nije tesko zakljuciti da je ovaj roman zaista jedno izvanredno delo, da poseduje mnostvo vrednosti, da je bogato zivotnim pitanjima, situacijama, da zahteva razmisljanje, I zbog svoje kompleksnosti zasluzuje da bude na listi najcitanijih, najboljih, I sigurno najkvalitetnijih dela.

Hello world!

Welcome to WordPress.com. After you read this, you should delete and write your own post, with a new title above. Or hit Add New on the left (of the admin dashboard) to start a fresh post.

Here are some suggestions for your first post.

1. You can find new ideas for what to blog about by reading the Daily Post.
2. Add PressThis to your browser. It creates a new blog post for you about any interesting  page you read on the web.
3. Make some changes to this page, and then hit preview on the right. You can alway preview any post or edit you before you share it to the world.